U traganju za bojom kestena

Riječ reditelja

Kako ispričati priču o jednom umetniku, njegovom unutrašnjem svetu, izvorima njegove inspiracije.Veliki umetnici šalju nam tajne poruke svojim delima, kao neke šifre koje možemo da tumačimo, nad kojima možemo da meditiramo kao budistički monasi nad mandalama, u beskraj, uvek pronalazeći neki novi nivo značenja. Ali kad se upitamo ko su zapravo ti ljudi koji se kriju iza tih prekrasnih dela u koja smo zaljubljeni nastaju istinske nedoumice. U neku ruku, kada tumačimo umetnička dela, na pitanje kakvi ljudi su ih stvarali nije neophodno da damo odgovor. Delo bi trebalo da govori samo za sebe, sve njegove istine trebalo bi da su utkane u njemu, delo je mali zaokruženi univerzum i njegov demijurg, umetnik, stvorio ga je i napustio, tačnije predao nama. Postoji i verovanje, u svojoj suštini religiozno i transcendentalno, da je umetnik samo kanal kroz koji neki viši entiteti šalju ideje, sadržaje, misli i slike, pri čemu je umetnikov zadatak da to nadahnuće naprosto materijalizuje. Ali čak i da je to istina, sama činjenica da umetnici stvaraju međusobno krajnje različita dela i da mi tu razmolikost prepoznajemo kao autorski pečat govori u prilog da su baš neki pojedinci «izabrani» da se kroz njih prenesu neke poruke, ispričaju neke priče.I tu opet dolazimo do problema umetnikove ličnosti. Čak i kad bi nadahnuće bilo božansko, nadljudsko i nadnaravno, umetnikova ličnost je filter kroz koji ta energija prolazi, i zbog toga , na posletku, ipak ispada da je bitno ko stoji iza jednog dela, ko je svoje probleme i svetonazore utkao u to delo uspevši pritom, svojim darom, da ih podigne na univerzalni nivo i učini da se oni tiču svih nas.U ovim mislima trebalo bi da tražimo razloge zašto je Safet Plakalo poželeo da napiše poetsku dramu o životu Silvije Plat, kultne pesnikinje XX veka, ikone bola, neprilagođenosti, paradigme unutrašnjeg čovekovog (stvaralačkog) naboja zarobljenog u tragičnoj disharmoniji sa uništavajućom banalnošću svakodnevice. I zbilja, poezija Silvije Plat na momente je tako otvoreno autobiografska, kao da čitamo ustihovljenu ispovest u prvom licu, da je razumevanje njene ličnosti i životnih okolnosti koje su tu ličnost formirale neophodno da bi se u potpunosti pojmila njena poezija. Safet Plakalo pruža reditelju bogato i gusto dramsko tkanje, oniričan preplet slika i prizora koji svi zajedno pokušavaju da odgovore na pitanje ko je zapravo bila Silvija Plat. U isto vreme, čini mi se da je pisac drame «U traganju za bojom kestena» vrlo inteligentno svestan da to pitanje mora ostati bez odgovora, njegova drama samo je jedan mogući ugao , jedan pokušaj dosezanja, koji Silviju ipak ostavlja u njenoj zanosnoj i otrovnoj izmaglici. Safet nijednog trena ne iznosi čvrste tvrdnje o životu i delu ove pesnikinje, dok putujemo kroz njegovu dramu mi putujemo kroz san, odjek jedne odavno (fizički) zgasle egzistencije, kao neki forenzičari duha pokušavamo iz delića da rekonstruišemo jedan hipotetički životni scenario. Za mene kao reditelja to je bila velika sloboda i velika odgovornost. Kojim putem se zapututiti? Koliko god da mi je otežao stvar kompleksnošću i istovremenom otvorenošću svog dela Safet mi je i olakšao posao jer je meni , čitajući njegovu dramu, zapravo najlakše bilo da se poistovetim sa njim samim. I sam veliki obožavalac Silvije Plat svo vreme sam, pored razmišljanja o enigmatičnoj ličnosti ove pesnikinje, razmišljao o drugom pesniku involviranom u ovu priču, samom Safetu, koji se trudi svojim delom da dočara delo i život drugog velikog pesnika, njegove voljene Silvije. Ima nečega dirljivo sizifovskog i godoovskog u tom pokušaju koji iako osuđen na to da nikada ne bude sasvim uspešan, jer kako možemo znati sasvim egzaktno ko je bila Silvija kad ne znamo ni ko smo mi sami, ipak polučuje svojim trudom i ljubavlju lepe rezultate i isijava empatsku patnju koju je Safet Plakalo osećao ulazeći u unutrašnji dijalog sa večnim Silvijinim bolom ovekovečenim u njenim pesmama. Zato sam se ja odlučio da glavni lik moje postavke bude Autor, namučeni i požrtvovani Autor koji pokušava da napiše dramu o Silviji, kog gledamo kako kuca na svojoj pisaćoj mašini delo satkano od patnje, igra sve likove Silvijinog života uključujući i samu Silviju, sve intenzivnije i vehementnije ka kraju predstave, dok mu se naposletku svest ne pocepa i on ne izgubi kontakt sa realnošću. Dok traje taj bolni proces kreacije Autora pohodi duh Silvije Plat, muza boli rađanja, koja mu govori svoje stihove, ograbrujući ga, proganjajući ga, terajući ga da napiše delo dostojno makar delića patnje koju je ona osetila pišući svoju poeziju, a pre toga, i pre svega, živeći. Da li smo našom predstavom u Mostarskom teatru mladih dosegli Safetov pokušaj da dosegne poetski svet Silvije Plat ostaje na publici da proceni.

Stevan Bodroža